Dragec u epizodi: 33 i sXe

Za par meseci ću napuniti 33 godine života. Poslednjih 15 godina života sam sXe. Ove činjenice me najverovatnije čine jednim od najstarijih strejtera u ovim krajevima.

Verujem da svi ovde već znamo priču oko straight edge-a, ali nije je zgoreg ponoviti. Dakle, sve je krenulo 1981 u Washington DC, sa bendom Minor Threat koji su definisali pojam svojom pesmom Straight edge.

I’m a person just like you / But I’ve got better things to do / Than sit around and fuck my head / Hang out with the living dead / Snort white shit up my nose / Pass out at the shows / I don’t even think about speed / That’s something I just don’t need // I’ve got the straight edge // I’m a person just like you / But I’ve got better things to do / Than sit around and smoke dope / ‘Cause I know I can cope / Laugh at the thought of eating ludes / Laugh at the thought of sniffing glue / Always gonna keep in touch / Never want to use a crutch // I’ve got the straight edge //

Straight edge u osnovi znači ne koristiti alkohol, ne pušiti i ne uzimati nikakve droge i biti posvećen hardcorepunk sceni. Ono što je nastalo pre svega kao lični stav par klinaca, vremenom se razvijalo tako da danas kada govorimo o straight edge-u na umu trebamo imati jedan svetski pokret pre svega mladih. Tokom tog svog razvoja, svaka nova generacija je davala nešto novo celoj priči, tako se za sXe vezuju i vegetarijanstvo/veganizam, animal rights, zaštita okoline, različite političke ideologije, pa i religije (krišna, hrišćanstvo).
Tokom ovih skoro 30 godina postojanja možemo uočiti različite etape u okviru sXe pokreta.

Old school: Ovo je period nastajanja, dakle početak 80ih. Bendovi koji su obeležili taj period su Minor Threat, SSD, DYS, 7 Seconds, Uniform Choice. Ti bendovi su bili sastavni deo tadašnje hardcorepunk scene.

Tokom Youth crew ere (1986-1991) sXe pokret se raširio po celom svetu. Najuticajniji bend tog doba su sigurno bili Youth of Today, a treba pomenuti još i Gorilla Biscuits, Bold, Chain of Strenght, Side By Side, Insted... Youth crew su promovisali pozitivnost, zabavu, prijateljstvo, hardcore duh, sXe ponos i vegeterijanstvo. Totalno su isfurali i taj sportski fazon.

Početak 90ih je predstavljao kraj te youth crew ere i sXe se počeo kretati u nekoliko različitih pravaca. Ray Cappo (pevačYouth of Today) je osnovao bend Shelter koji je promovisao Hare Krsna učenja, što je naravno za posledicu imalo i to da se pojave slični bendovi. Sa druge strane, bend Judge su bili poprilično miltantni što se tiče svojih sXe stavova i u njihovom hardcore-u se osećao metal uticaj. Victory Records bendovi Strife, Snapcase, a pogotovu Earth Crisis, su započeli novu stranicu sXe istorije. Muzički su bili poprilično metal, promovisali su veganizam i poprilični akcenat su stavljali na animal rights i zaštitu okoline. Bili su poprilično militantni u svojim stavovima (hard line), tako da sXe ovoga puta donosi i gomilu nasilja prema nestomišljenicima., a i poprilično nasilno ponašanje na koncertima.

Nasuprot ovoj struji, postojala je i tzv emo/politička struja. Pored različitih muzičkih stilova karakteristično za ovu struju jeste da su se poprilično bavili socijalnim pitanjima, i za razliku od Victory bendova koji su se totalno ubacili u muzički biznis, ovi bendovi su ostali dosledni undergroundu i diy etici. Policy of 3, Portraits of Past, Endeavor, Frail, By The Grace of God, Refused, Trial, Undone, Said I Was, Chokehold ...

U zadnjih desetak godina se uglavnom recikliraju ideje i muzika iz prethodnog perioda. Jedino što možemo možda govoriti o dve sXe scene, jedna koja funkcioniše totalno odvojeno od preostale hardcorepunk scene i druga koja funkcioniše kao deo hardcorepunk scene.

Kako glasi moja sXe priča? Da li sam ikada pio ili koristio neke droge? Odgovor je da. Kada si klinac koji još uvek ide u školu i gradi neki svoj identitet, i kada želiš da izgledaš pametnije i starije nego što zaista jesi, i kada želiš da glumiš neku facu nekako mu dođe normalno da prvo proba alkohol, a zatim i da počne da duva. I kada sam jednog dana shvatio da vodim poprilično prazan život u kojem traženje kombinacije za odvaljivanje zauzima bitnu stavku, rešio sam da sve to batalim i da svoju energiju, vreme, a i novac trošim na neke pametnije i mnogo kreativnije stvari. Tada sam postao sXe.
Straight edge za mene nikada nije bilo pripadanje ekipi niti pokušavanje da se uklopiš sa nekim unapred usvojenim stavovima. Straight edge je za mene lična filozofija, koncept iskrenosti prema samome sebi. Da budeš ono što jesi i da radiš ono što želiš i što te čini srećnim. Koncept ne utapanja u bezličnu masu. Koncept po kojem ću stalno raditi prvo na unapređivanju samoga sebe, a onda i svoje okoline. Koncept preuzimanja odgovornosti. Koncept biti svestan onoga što se dešava oko tebe. Koncept borbe za bolji svet.
If it's not punk, than it's not sXe. If it's not sXe, then it's not punk.

Dragec u epizodi: Hodam sad kao zombi

Kada postaneš kurva sistema i kada sate i sate provodiš na poslu koji uglavnom mrziš sa ljudima na kojima bi rado voleo da testiraš razne oblike mučenja, dobro je imati neki hobi koji će ti pomoći da se malo opustiš uz nešto što voliš. Sada, koliko je moguće opustiti se i uživati pešačeći recimo 103 km je, naravno, pitanje otvoreno za diskusiju No, bitno je da čovek u tome istrajava.

Kako je Dragec prvi put otišao na Planinarski maraton na Fruškoj gori možete pročitati ovde, prošle godine je prešao i ultra maraton od 103km. No, ove godine sam totalno podbacio sa pripremama, kojih gotovo da nije ni bilo, ali čudno je to, jedanput kada odeš na taj maraton on ti se nekako podvuče pod kožu, tako da se odlazak na ovogodišnji XXXII maraton, uopšte nije dovodio u pitanje.

Odavno je poznato, da tim koji pobeđuje ne treba menjati tako da je i za ovu godinu planirano da naš tim bude kao prošlogodišnji tj. Jela, Daca, Deja i ja, ali su na scenu stupile nečastive sile koje se na ovom svetu manifestuju u vidu gazde privatnika, tako da Daca i pored toga što je te slobodne dane najavila par meseci ranije, na kraju ih ipak nije mogla dobiti. Eto ti ga sad ... velika je gazdina ruka kada uzima, a mala kada daje. Prokleti da su. No, sa Dacom definitivno zarobljenom iza šaltera gde sa osmehom na licu mora glumiti ljubaznost, nas troje krenusmo u petak posle podne put Fruške gore. Koristeći Jelu kao svoj GPRS, uz jednu manju grešku, koju sam ja odmah predupredio, pauzicu u Irigu za slaju i turistički obilazak Iriškog venca, fino smo putovali. U domu Orlovac na Popovici, gde su ujedno i start i cilj, smo već kao domaći, imamo i svoju sobu. Domaćini Dragan i Steva su zaista fini ljudi, a Steva se eto posle ko zna koliko godina rešio da opet uzme učešće na maratonu i da krene sa nama.

Dok smo se u večernjim satima šetkali okolo primetio sam da mi se nešto ne uklapa u sliku sa prethodnih maratona. Sve mi je bilo nekako tiše, situacija na terasi centralnog doma mi je bila poprilično mirna i kod našeg doma je bilo poprilično mirno, u wc-ima nije toliko smrdelo... da li to znači da su se ljudi upristojili, da vode računa o potrebi drugih ljudi. Ne. Odgovor je da je ove godine došlo znatno manje ljudi. Tako da mi na kraju odlazimo na spavanje u pristojno vreme.

Jutro je pokazalio da će dan biti lep, ali i poprilično topao. Nas troje smo prepakivali rančeve, kako bi nosili što manje stvari, ali kako god okreneš, oni su opet bili poprilično teški. Kada krećeš na neku dužu stazu ipak moraš poneti nešto dugih rukava zbog noći koju ćeš provesti u šumi, baterijsku lampu, dovoljan broj čarapa, jer je najvažnije redovno ih menjati, gomilu tako nekih sitnica koje ti u određenom trenutku mogu punoooo pomoći, a kada si vegetarijanac to još znači da moraš nositi i hranu sa sobom jer ne možeš računati na taj zajednički obrok koji podrazumeva pasulj sa mesom.

I najzad krećemo, probijajući se kroz gomilu tek pristiglih ljudi koji su žurili da se na vreme prijave. Taj deo ulice na startu me je uvek podsećao na vašar, glasna muzika, ogromna gužva i štandovi svuda okolo. Na maratonu postoji desetak staza dužina od 3 do 103 km, ali prvih par kontrolnih tačaka je isto za sve staze, tako da si osuđen da se jedan deo krećeš u ogromnoj gužvi. Naš tim je naravno krenuo na 103 km. Da i ja. Bez obzira na to što bih bio ponosan na sebe, a nadam se da bi bila ponosna barem još jedna osoba, da to pređem još jedanput, bio sam svestan činjenice da nisam pripremljen i da trebam kao opciju računati i to da ću u jednom trenutku možda morati da napustim ekipu.

Za ultra maraton postoji vremenska granica do kada se mora doći do kontrolne tačke Letenka, koja se nalazi na nekih 50 km od starta, tako da se mora držati dobar tempo, bez previše usputnih zadržavanja. Atmosfera u našem timu je bila dobra, ali se videlo i da nam nešto smeta, jer smo dosta vremena provodili ćuteći u nekim svojim mislima. Razlog tome jesu bili meta uslovi, bilo je dosta toplo, vazduh je baš bio težak, velika prašina – sve su to činioci koji su vodili ka tome da nam organizmi brže gube tečnost i da staza bude teža.

Kako prolaziš kilometre, tako i telo polako počinje da odgovara na te napore. Prvo, počinju da ti bride mišići, zatim polako kreću bolovi u zglobovima, kostima. I non stop osećaš žeđ, ali vodu uzimaš u jako malim količinama, po par gutljaja. A ugrejana voda ti postaje bljutava. Znoj i trenje dovode i do različitih iritacija kože koja dovode do žuljeva na tabanima ili do ojeda između nogu.

Ja sam se dobro držao, ni jednog trenutka nisam zaostajao za ostalima, nisam psihički padao, tako da sam počeo da razmišljam i o tome da ću možda i uspeti da pređem celu stazu. Par kilometara pred Letenku dobijam prvi signal koji me počinje zabrinjavati, a to je bol u levom kolenu prilikom silazaka. Prošle godine se taj bol javio 20ak kilometara pred kraj, a ovo je bila tek polovina. Uz to sam imao i blagi ojed. Na svu sreću žuljeva nije bilo. Sva potencijalna mesta za žulj preventivno bi oblagao hanzaplastom.

No, uspešno stižemo na Letenku, otprilike u isto vreme kao i prošle godine, prijavljujemo se za ultra maraton, pravimo mali odmor, eto je već i noć i mi polako ponovo ulazimo u šumu, kako bi spičili tu kružnu putanju od 20km i ponovo se vratili na Letenku. Problem sa mojim ojedom je postajao sve veći i veći. Mazao sam par puta kremu, ona bi nakon što je prvo izazvala ogromno pečenje, privremeno ublaživala taj problem, ali se on stalno vraćao. Staza je polako počela da nam razvaljuje tela. Bol je postao konstantan, umor sustigao, nikome više nije ni do čega, hodali smo kao zombiji kroz noć, ali i dalje smo hodali bez zaustavljanja. Posle nekih 17km pravimo prvu malo dužu pauzu i to zahvaljujući aktivistima/tkinjama Crvenog krsta Ruma koji/e su bili mega ljubazni i pažljivi prema nama, dobili smo masaže, previjanja, prskanja sprejom koji hladi, jedno veliko hvala. Tokom preostalih tri kilometra do Letenke, razmatrao sam svoju situaciju koja je ovako stajala: imam ojed, koleno me dosta zeza, utrošio sam dosta snage, polako počinjem da zaostajem za ostalima, na svu sreću nemam ni jedan žulj, ali su mi stopala poprilično oblepljena. Da li nastaviti još tih 30 km po još jednom poprilično toplom danu ili odustati? Znao sam da bih ja to mogao da pređem, ali bi mi to totalno rasturilo organizam, a ja ipak trebam da funkcionišem u narednim danima. Nemam kome šta da dokazujem, i ovo je ogroman uspeh i još jedna pobeda. Rešio sam da ukoliko bude postojao neki autobus ujutru da ću odustati, ali ću konačnu odluku doneti kada budem odspavao tih sat vremena na Letenci i kada budem oprao dupe i zamenio gaće.

Došlo je vreme za odluku. Nekog organizovanog autobusa nije bilo, što je veliki propust organizatora, ali smo uočili taxi. Izgledalo je posve neverovatno, ali je tipa pozvao lik koji takođe nije mogao dalje. Dogovorio sam se sa njime, Deja koji je imao problem sa ramenom takođe rešava da napusti stazu, kao i Jela. Prešli smo 70 km. Samo je Steva odlučan da nastavi dalje. Ubacujemo stvari i krećemo. Taksimetar je na kraju otkucao 2000 dinara. Neka je. Doručkujemo i povlačmo se na spavanje. Bilo je oko 7 ujutru.

Spajamo nekoliko sati spavanja. Jela je pokazala fantastičnu sposobnost da se ne probudi na rasprave koje su se odvijale tik ispred naše sobe oko punjača, kao ni na potragu za gaćama koju je organizovala jedna žena.

Ustajemo. Na ono što je ostalo iza nas podsećaju nas bolovi, ali su utisci super. Sedimo na terasi doma, s pogledom na Novi Sad i uživamo. Dočekujemo ultra maratonce, među njima i Stevu. Drago nam je što je pregurao ceo maraton. Vreme polako prolazi i valja se kretati nazad ka Palanci.

Draganu je krivo što idemo. Ubeđuje nas da ostanemo još, super čovek. U Palanku stižemo u večernjim časovima. Klik – prebacujemo se na svakodnevnicu. Gomila potencijalnih problema se šunja okolo. Neka dođu, osećam se jačim i spremnim.

Recenzija: BOTTOX - Ignoramus et Ignorabimus demo

Prvo, moram reći da mi je drago zbog Mikija - najzad ima svoj grind bend, to mu je bila želja još pre par godina kada je lupao bubanj u Nabli. Sada, ja o grindu zaista nemam šta da kažem, jer stvarno nikada nisam slušao takve bendove i to malo što znam je uglavnom o onom ranom grindu, a danas se sve to razvilo u milion nekih podpravaca. Upravo i Bottox nisu onaj klasični udri dok još možeš grind, nego imate tu i gomilu metal rifova kao i nekih fanki deonica. No, što bi rekli englezi, ovakva muzika nije moja šoljica čaja, tako da zapravo i ne znam zašto uopšte i pišem išta o ovome, ali ajde drugari su mi. Ako vam nešto znači, članovi su svirali ili još uvek sviraju u gomili drugih hardcorepunk bendova. Vi ih proverite na myspace-u, pa ako vam se dopada podržite bend.
A ceo album možete skinuti ovde

Recenzija - JATAGAN - Doći će ... CD

Hmm, u prvoj postavi ovog benda sam ja svirao bas, čak sam im i ime dao, tako da ću se truditi da budem objektivan što više mogu. Istina da u zadnje vreme ne pratim previše dešavanja na domaćoj sceni, ali sam poprilično ubeđen da sličnih bendova baš i nema, tj. da ovi momci ne prate trenutne trendove, što je sigurno plus. Sa druge strane, oni su i bend sa stavom. Zovite to anarhizam, situaionizam, ali su ipak bend sa određenim stavom. Što je, bez obzira da li se slažete sa time ili ne, ipak plus. Sada da se vratimo na muziku, Jatagan su poprilično krasterski orjentisani, ali ima tu i zaista dosta melodičnih linija, kao i upliva nekih drugih muzičkih pravaca, a sve je to u pojedinim pesmama i interesantno aranžmanski rešeno. Ceo materijal bi trebao da odiše i nekom mračnijom atmosferom, ali na žalost taj trenutak baš i nije uhvaćen, što bih ipak pripisao neiskustvu. Ovako je sve ispalo poprilično bučno. Ja bih imao zamerku i na dužinu materijala, mislim da bi sve imalo mnogo bolji efekat da je neka pesma manje. Sve u svemu, verujem da je Jatagan bend koji još uvek ima dosta prostora za razvijanje.
http://www.myspace.com/jataganusrcu
Album možete skinuti ovde: http://rapidshare.com/files/216918970/Jatagan_-_Doci_ce.rar