Dragec u epizodi: Hodam sad kao zombi

Kada postaneš kurva sistema i kada sate i sate provodiš na poslu koji uglavnom mrziš sa ljudima na kojima bi rado voleo da testiraš razne oblike mučenja, dobro je imati neki hobi koji će ti pomoći da se malo opustiš uz nešto što voliš. Sada, koliko je moguće opustiti se i uživati pešačeći recimo 103 km je, naravno, pitanje otvoreno za diskusiju No, bitno je da čovek u tome istrajava.

Kako je Dragec prvi put otišao na Planinarski maraton na Fruškoj gori možete pročitati ovde, prošle godine je prešao i ultra maraton od 103km. No, ove godine sam totalno podbacio sa pripremama, kojih gotovo da nije ni bilo, ali čudno je to, jedanput kada odeš na taj maraton on ti se nekako podvuče pod kožu, tako da se odlazak na ovogodišnji XXXII maraton, uopšte nije dovodio u pitanje.

Odavno je poznato, da tim koji pobeđuje ne treba menjati tako da je i za ovu godinu planirano da naš tim bude kao prošlogodišnji tj. Jela, Daca, Deja i ja, ali su na scenu stupile nečastive sile koje se na ovom svetu manifestuju u vidu gazde privatnika, tako da Daca i pored toga što je te slobodne dane najavila par meseci ranije, na kraju ih ipak nije mogla dobiti. Eto ti ga sad ... velika je gazdina ruka kada uzima, a mala kada daje. Prokleti da su. No, sa Dacom definitivno zarobljenom iza šaltera gde sa osmehom na licu mora glumiti ljubaznost, nas troje krenusmo u petak posle podne put Fruške gore. Koristeći Jelu kao svoj GPRS, uz jednu manju grešku, koju sam ja odmah predupredio, pauzicu u Irigu za slaju i turistički obilazak Iriškog venca, fino smo putovali. U domu Orlovac na Popovici, gde su ujedno i start i cilj, smo već kao domaći, imamo i svoju sobu. Domaćini Dragan i Steva su zaista fini ljudi, a Steva se eto posle ko zna koliko godina rešio da opet uzme učešće na maratonu i da krene sa nama.

Dok smo se u večernjim satima šetkali okolo primetio sam da mi se nešto ne uklapa u sliku sa prethodnih maratona. Sve mi je bilo nekako tiše, situacija na terasi centralnog doma mi je bila poprilično mirna i kod našeg doma je bilo poprilično mirno, u wc-ima nije toliko smrdelo... da li to znači da su se ljudi upristojili, da vode računa o potrebi drugih ljudi. Ne. Odgovor je da je ove godine došlo znatno manje ljudi. Tako da mi na kraju odlazimo na spavanje u pristojno vreme.

Jutro je pokazalio da će dan biti lep, ali i poprilično topao. Nas troje smo prepakivali rančeve, kako bi nosili što manje stvari, ali kako god okreneš, oni su opet bili poprilično teški. Kada krećeš na neku dužu stazu ipak moraš poneti nešto dugih rukava zbog noći koju ćeš provesti u šumi, baterijsku lampu, dovoljan broj čarapa, jer je najvažnije redovno ih menjati, gomilu tako nekih sitnica koje ti u određenom trenutku mogu punoooo pomoći, a kada si vegetarijanac to još znači da moraš nositi i hranu sa sobom jer ne možeš računati na taj zajednički obrok koji podrazumeva pasulj sa mesom.

I najzad krećemo, probijajući se kroz gomilu tek pristiglih ljudi koji su žurili da se na vreme prijave. Taj deo ulice na startu me je uvek podsećao na vašar, glasna muzika, ogromna gužva i štandovi svuda okolo. Na maratonu postoji desetak staza dužina od 3 do 103 km, ali prvih par kontrolnih tačaka je isto za sve staze, tako da si osuđen da se jedan deo krećeš u ogromnoj gužvi. Naš tim je naravno krenuo na 103 km. Da i ja. Bez obzira na to što bih bio ponosan na sebe, a nadam se da bi bila ponosna barem još jedna osoba, da to pređem još jedanput, bio sam svestan činjenice da nisam pripremljen i da trebam kao opciju računati i to da ću u jednom trenutku možda morati da napustim ekipu.

Za ultra maraton postoji vremenska granica do kada se mora doći do kontrolne tačke Letenka, koja se nalazi na nekih 50 km od starta, tako da se mora držati dobar tempo, bez previše usputnih zadržavanja. Atmosfera u našem timu je bila dobra, ali se videlo i da nam nešto smeta, jer smo dosta vremena provodili ćuteći u nekim svojim mislima. Razlog tome jesu bili meta uslovi, bilo je dosta toplo, vazduh je baš bio težak, velika prašina – sve su to činioci koji su vodili ka tome da nam organizmi brže gube tečnost i da staza bude teža.

Kako prolaziš kilometre, tako i telo polako počinje da odgovara na te napore. Prvo, počinju da ti bride mišići, zatim polako kreću bolovi u zglobovima, kostima. I non stop osećaš žeđ, ali vodu uzimaš u jako malim količinama, po par gutljaja. A ugrejana voda ti postaje bljutava. Znoj i trenje dovode i do različitih iritacija kože koja dovode do žuljeva na tabanima ili do ojeda između nogu.

Ja sam se dobro držao, ni jednog trenutka nisam zaostajao za ostalima, nisam psihički padao, tako da sam počeo da razmišljam i o tome da ću možda i uspeti da pređem celu stazu. Par kilometara pred Letenku dobijam prvi signal koji me počinje zabrinjavati, a to je bol u levom kolenu prilikom silazaka. Prošle godine se taj bol javio 20ak kilometara pred kraj, a ovo je bila tek polovina. Uz to sam imao i blagi ojed. Na svu sreću žuljeva nije bilo. Sva potencijalna mesta za žulj preventivno bi oblagao hanzaplastom.

No, uspešno stižemo na Letenku, otprilike u isto vreme kao i prošle godine, prijavljujemo se za ultra maraton, pravimo mali odmor, eto je već i noć i mi polako ponovo ulazimo u šumu, kako bi spičili tu kružnu putanju od 20km i ponovo se vratili na Letenku. Problem sa mojim ojedom je postajao sve veći i veći. Mazao sam par puta kremu, ona bi nakon što je prvo izazvala ogromno pečenje, privremeno ublaživala taj problem, ali se on stalno vraćao. Staza je polako počela da nam razvaljuje tela. Bol je postao konstantan, umor sustigao, nikome više nije ni do čega, hodali smo kao zombiji kroz noć, ali i dalje smo hodali bez zaustavljanja. Posle nekih 17km pravimo prvu malo dužu pauzu i to zahvaljujući aktivistima/tkinjama Crvenog krsta Ruma koji/e su bili mega ljubazni i pažljivi prema nama, dobili smo masaže, previjanja, prskanja sprejom koji hladi, jedno veliko hvala. Tokom preostalih tri kilometra do Letenke, razmatrao sam svoju situaciju koja je ovako stajala: imam ojed, koleno me dosta zeza, utrošio sam dosta snage, polako počinjem da zaostajem za ostalima, na svu sreću nemam ni jedan žulj, ali su mi stopala poprilično oblepljena. Da li nastaviti još tih 30 km po još jednom poprilično toplom danu ili odustati? Znao sam da bih ja to mogao da pređem, ali bi mi to totalno rasturilo organizam, a ja ipak trebam da funkcionišem u narednim danima. Nemam kome šta da dokazujem, i ovo je ogroman uspeh i još jedna pobeda. Rešio sam da ukoliko bude postojao neki autobus ujutru da ću odustati, ali ću konačnu odluku doneti kada budem odspavao tih sat vremena na Letenci i kada budem oprao dupe i zamenio gaće.

Došlo je vreme za odluku. Nekog organizovanog autobusa nije bilo, što je veliki propust organizatora, ali smo uočili taxi. Izgledalo je posve neverovatno, ali je tipa pozvao lik koji takođe nije mogao dalje. Dogovorio sam se sa njime, Deja koji je imao problem sa ramenom takođe rešava da napusti stazu, kao i Jela. Prešli smo 70 km. Samo je Steva odlučan da nastavi dalje. Ubacujemo stvari i krećemo. Taksimetar je na kraju otkucao 2000 dinara. Neka je. Doručkujemo i povlačmo se na spavanje. Bilo je oko 7 ujutru.

Spajamo nekoliko sati spavanja. Jela je pokazala fantastičnu sposobnost da se ne probudi na rasprave koje su se odvijale tik ispred naše sobe oko punjača, kao ni na potragu za gaćama koju je organizovala jedna žena.

Ustajemo. Na ono što je ostalo iza nas podsećaju nas bolovi, ali su utisci super. Sedimo na terasi doma, s pogledom na Novi Sad i uživamo. Dočekujemo ultra maratonce, među njima i Stevu. Drago nam je što je pregurao ceo maraton. Vreme polako prolazi i valja se kretati nazad ka Palanci.

Draganu je krivo što idemo. Ubeđuje nas da ostanemo još, super čovek. U Palanku stižemo u večernjim časovima. Klik – prebacujemo se na svakodnevnicu. Gomila potencijalnih problema se šunja okolo. Neka dođu, osećam se jačim i spremnim.