Svaki bend se može vezati za određeni vremenski period. Tako se može reći i da je Analena bend koji je iz vremena kraj 90ih, početak 2000ih. Mnogi su mislili da je Sixov odlazak iz benda predstavljao početak kraja. I uistinu bend je zamro. Pet godina kasnije oni su se vratili sa novim albumom i mini balkanskom turnejom koju su započeli koncertom u Beogradu. Da, imaju malo više godina, ali energija i polet su još uvek tu. Novi album mi je nekako logični nastavak prethodnog. Ne hvata te na prvo slušanje, tera te da ga iznova i iznova puštaš, a onda jednostavno uhvatiš sebe da u određenom trenutku kada radiš nešto sasvim drugo pevušiš neku linijicu ili se jednostavno u mislima dereš i maštaš o tome kako se izmeštaš na neko drugo bolje mesto zajedno sa Gagarinom. Različita dinamika i atmosfera se kreće od pesme do pesme, isto kao i život u određenim godinama, poneki put je sve tako uzbudljivo i poletno, a poneki put je sve tako melanholično. I dalje su tu srcem. Odličan album. myspace
E baš sam se obradovao kada sam čuo da su ove matore bradate drtine zvane Senata Fox snimile novi materijal. I dalje piče kratak hardcore punk sa rifovima koje smo svi već čuli, ali to i dalje dobro zvuči.Pet pesama u nekih 4 i po minuta. Sa druge strane ploče kako to obično biva kod split izdanja, jeste drugi bend - Brivido iz Rijeke. Ja za njih nikada ranije nisam čuo, to je valjda novi bend ljudi koji su svirali u Panaceji.Dobri su, brzi hardcore, ono, vožnja sve vreme sa po nekim blast trenutkom, podsećaju me na nekoga, ali da me ubiješ ne mogu da se setim na koga. Singl je objavljen za novoformiranu Riječku etiketu Sumoggu Records. Svaka pohvala za trud. Materijal se može slobodno skinuti ovde, a vama ako se dopadne, podržite kupovinom ovog singla.
Srbija je zemlja domaćina. I šta je važno jednom poštenom srpskom domaćinu? Pa naravno, da ispoštuje gosta. No, šta se dešava kada kod jednog takvog prosečnog domaćina dodje osoba koja je vegetarijanac? Naravno, prvo što će pomisliti da je to još jedna od pošasti koju nameće taj truli zapad, isto ko što hoće da nam uvede pedere. Ma daj molim te, kako mogu da ne jedu meso. Pa kakav je to život bez praseta. A kada još odbiješ domaću rakijicu i kažeš da ne piješ alkohol, pa to je već ozbiljna uvreda. No, sveta srpska tradicija nalaže da se gost mora ispoštovati, pa će tako pošteni srpski domaćin pokušati da ugosti i gosta koji je vegetarijanac, ali će se nekako ipak plašiti da nešto neće biti dobro. A najgore što može da se desi, jeste da se obrukao pred gostom. Prvo, što će probati da ti uvali jeste riba, jer bože moj, tokom posta se jede riba. Onda mu ti kažeš da je riba takođe životinja, i da ti zapravo ne postiš nego si vegetarijanac. Nije mu jasno, ali dobro, reći će kao stariji i iskusniji ''Jedi meso sinko, jer snaga na usta ulazi''. Tako se srpska domaćica koja je zadužena da tebi nešto pripremi odlučuje za bareni krompir i šargarepu. Ne zajebavam se, toliko puta mise to desilo, da to uzimam za pravilo. Jebo te, kao da se ne može ništa originalnije smisliti. Za osobe koje jedu mesosprema se izobilje, a za mene bareni krompir i sargarepa. Nisam ja nesto zahtevan, ali stvarno se može nešto mnogo bolje brzo spremiti.
Dakle, ovde je reč o novom metal core bendu iz Novog Sada. Dobro oni ovo rade, tu su svi elementi koji su potrebni za ovakav zvuk, melodične linije, mosh deonice, pevač koji vrišti, jedino mi je jačina snimka nekako slaba. Mene nekako ovo najviše podseća na Undying i As I Lay Dying. Pretpostavljam da će ovaj bend ubrzo naći svoje mesto među ovdašnjom metal core populacijom. Ovaj demo sa četiri pesme možete skinuti ovde myspace
Evropski sXe je meni uvek bio mnogo uzbudljiviji nego onaj prekookeanski, zbog činjenice da je većina bendova bila poprilično politička sa jakim DIY stavom i da je cela priča bila deo hardcore punk priče. I priznajem da sam sa nestrpljenjem čekao da se ova knjiga pojavi. Sama knjiga inače ide kao booklet Birds of Feather LP-a The Past The Present. Mislim da to nije baš najsrećnije rešenje, možda bi bilo bolje da je izbačeno kao zasebna knjiga. Priredili su je Marc Hanou i Jean-Paul, gitarista i basista ovog benda koji su na sceni već jako dugo, a izdato je od strane Refuse Records-a. Ovde zapravo dobijate priču iz Holandske perspektive (Larm, Manliftingbanner, Mainstrike, Crivits i Eye of Judgment), ipak su ova prva tri benda imala najviše uticaja na razvoj sXe scene u Evropi, ali pored toga mogu se pratiti i priče iz ostalih delova Evrope. Autori su kontaktirali zaista veliki broj ljudi, tako da osim pukih naklapanja kada je i šta neki bend izdao mogu se pročitati gomila ličnih iskustava, zanimljivih anegdota, a sve je propraćeno gomilom super fotki. Ovi naši prostori su pomenuti onako u jednom pasusu nabrajajući bendove, mogla se tu reći neka reč više, jer nezaboravimo da je i ovde kod nas u jednom trenutku postojao jak sXe talas, ali pretpostavljam i da urednici nisu mogli naći nekoga ko bi se iscimao da tu napiše koju reč više. Meni je žao što nije bilo malo više reči o Nations of Fire, Blindfold i Desprete Fight Records bendovima jer su u 90im oni imali ogroman uticaj na mene, ali šta je tu je. Sve pohvale za trud i ideju i iskreno se nadam da će ovo biti tek prvi korak u pojavljivanju sličnih stvari. Jer važno je sve dokumentovati i ispričati priču za nove generacije.
Planina Rtanj, sa svojim vrhom Šiljak (1560 mnv) se kao ogromna i gola piramida uzdiže iznad svega okolog i uistinu izgleda kao nešto čemu tu nije mesto. Osim tog svog nesvakidašnjeg izgleda za ovu planinu se vezuju i mnoge druge priče. Pored priče o tome da Rtanj krije dvorac prepun zlatai dijamanata, ili da je on zapravo piramida koju su napravile i nama u nasleđe ostavile drevne civilizacije, sigurno najinteresantnije priče su vezane za postojanje vanzemaljskih aktivnosti, koje idu od pojava vatrenih kugli na nebu do toga da su vanzemaljci napravili svoj podzemni helidrom čija se tajna vrata otvaraju samo u kišim danima kada je vrh duboko u oblacima, pa se ne može videti.
Već 16 godina planinari organizuju i noćni uspon na Rtanj. Tako se i nas dvadesetak iz Palanke u subotu posle podne uputilo na tu manifestaciju. Ka Rtnju se ide putem Paraćin – Zaječar i zatim se kod Motela Balašević skreće desno i put vodi pravo u selo Rtanj. U Motelu Balašević se može pojesti jako dobra domaća gibanica od pravljenih kora i domaće kiselo mleko. Komad je baš veliki, takoreći jedno parče je dovoljno da dvoje jedu. Seoce je malo sa lepim kućicama, samo je pitanje koliko tu sada ljudi živi. Velika terasa dečijeg odmarališta i prostor ispred prodavnice su bila mesta gde su se najviše skoncentrisali svi učesnici i učesnice ove manifestacije. Uz po koje piće i razgovor, sve tako do pola sata posle ponoći kada je akcija otvorena i kada se kolona od nekoliko stotina ljudi uputila ka vrhu Rtnja. Prethodnih dana je kiša obilato padala, vrh je bio u oblacima, bilo bi dobro kada bi sreli te vanzemaljce. Na početku put ide kroz šumu i meni je poprilično dosadan, pogotovu kada ideš u koloni pa malo-malo zastaješ. No, nakon jedno sat i po izbija se na golu stranu piramide i vijugavi put vodi ka vrhu. Mesec je bio crven, nebo prepuno zvezda, a ispod nas i u daljini su svetlucala naseljena mesta. No, ono što sigurno ostavlja najveći utisak to je što skoro svako od učesnika nosi baterijsku lampu i ondakada se pogleda u nazad ka koloni ona izgleda kao jedna velika svetleća zmija, a na serpentinama se dobija pravi performans svetla, zaista super izgleda.
Na vrh smo stigli oko 4 ujutru. Počelo je polako da se razdanjava. Iako je leto, gore uvek poprilično duva i ume biti baš hladno. Našli smo neku uvalu, zalegli, pomalo drhtucali i gledali kako se ružičasta kugla zvana Sunce polako pojavljuje. Vanzemaljaca nije bilo, pa sam se ja lepo ušuško i baš kvalitetno odspavao jednu partiju.
Sa vrha smo krenuli među poslednjima. Rtanj je planina koja miriše. Bogata je velikim brojem bilja. Posle par uputa od strane Dače, Jela i ja smo krenuli da beremo par biljaka. Odlučili smo se za Žuti ravan, čiji se cvet koristi za čajeve namenjene dijabetičarima, Ivu koja služi za jačanje organizma, a iz priče sa Dačom smo zaključili da naš narod ima neograničeno poverenje u lekovitost ove male biljke. Odatle i uzrečica: Trava Iva, od mrtva pravi živa. Beru se njeni cvetovi. Za čuveni Rtanjski čaj je još uvek rano, on cveta tek kasnije. Šta da vam kažem totalna hipijana.
Iako smo svi bili poprilično umorni i neispavani, nedelju smo rešili da provedemo u Soko Banji gde smo poprilično povoljno ručali, malo šetkali okolo, malo pokisli, a onda otišli na Bovansko jezero, gde su se neki malo kupali, neki malo sunčali, a neki vala i spavali. Ja sam se onda uvalio Goci, Eni i Daci u auto, te su me odvezle kući. Mlađe komšije su me opet sa ljubomorom gledale dok sam izlazio iz auta, verovatno priželjkujući da se nađu na mom mestu.
Za par meseci ću napuniti 33 godine života. Poslednjih 15 godina života sam sXe. Ove činjenice me najverovatnije čine jednim od najstarijih strejtera u ovim krajevima.
Verujem da svi ovde već znamo priču oko straight edge-a, ali nije je zgoreg ponoviti. Dakle, sve je krenulo 1981 u Washington DC, sa bendom Minor Threat koji su definisali pojam svojom pesmom Straight edge.
I’m a person just like you / But I’ve got better things to do / Than sit around and fuck my head / Hang out with the living dead / Snort white shit up my nose / Pass out at the shows / I don’t even think about speed / That’s something I just don’t need // I’ve got the straight edge // I’m a person just like you / But I’ve got better things to do / Than sit around and smoke dope / ‘Cause I know I can cope / Laugh at the thought of eating ludes / Laugh at the thought of sniffing glue / Always gonna keep in touch / Never want to use a crutch // I’ve got the straight edge //
Straight edge u osnovi znači ne koristiti alkohol, ne pušiti i ne uzimati nikakve droge i biti posvećen hardcorepunk sceni. Ono što je nastalo pre svega kao lični stav par klinaca, vremenom se razvijalo tako da danas kada govorimo o straight edge-u na umu trebamo imati jedan svetski pokret pre svega mladih. Tokom tog svog razvoja, svaka nova generacija je davala nešto novo celoj priči, tako se za sXe vezuju i vegetarijanstvo/veganizam, animal rights, zaštita okoline, različite političke ideologije, pa i religije (krišna, hrišćanstvo). Tokom ovih skoro 30 godina postojanja možemo uočiti različite etape u okviru sXe pokreta.
Old school: Ovo je period nastajanja, dakle početak 80ih. Bendovi koji su obeležili taj period su Minor Threat, SSD, DYS, 7 Seconds, Uniform Choice. Ti bendovi su bili sastavni deo tadašnje hardcorepunk scene.
Tokom Youth crew ere (1986-1991) sXe pokret se raširio po celom svetu. Najuticajniji bend tog doba su sigurno bili Youth of Today, a treba pomenuti još i Gorilla Biscuits, Bold, Chain of Strenght, Side By Side, Insted... Youth crew su promovisali pozitivnost, zabavu, prijateljstvo, hardcore duh, sXe ponos i vegeterijanstvo. Totalno su isfurali i taj sportski fazon.
Početak 90ih je predstavljao kraj te youth crew ere i sXe se počeo kretati u nekoliko različitih pravaca. Ray Cappo (pevačYouth of Today) je osnovao bend Shelter koji je promovisao Hare Krsna učenja, što je naravno za posledicu imalo i to da se pojave slični bendovi. Sa druge strane, bend Judge su bili poprilično miltantni što se tiče svojih sXe stavova i u njihovom hardcore-u se osećao metal uticaj. Victory Records bendovi Strife, Snapcase, a pogotovu Earth Crisis, su započeli novu stranicu sXe istorije. Muzički su bili poprilično metal, promovisali su veganizam i poprilični akcenat su stavljali na animal rights i zaštitu okoline. Bili su poprilično militantni u svojim stavovima (hard line), tako da sXe ovoga puta donosi i gomilu nasilja prema nestomišljenicima., a i poprilično nasilno ponašanje na koncertima.
Nasuprot ovoj struji, postojala je i tzv emo/politička struja. Pored različitih muzičkih stilova karakteristično za ovu struju jeste da su se poprilično bavili socijalnim pitanjima, i za razliku od Victory bendova koji su se totalno ubacili u muzički biznis, ovi bendovi su ostali dosledni undergroundu i diy etici. Policy of 3, Portraits of Past, Endeavor, Frail, By The Grace of God, Refused, Trial, Undone, Said I Was, Chokehold ...
U zadnjih desetak godina se uglavnom recikliraju ideje i muzika iz prethodnog perioda. Jedino što možemo možda govoriti o dve sXe scene, jedna koja funkcioniše totalno odvojeno od preostale hardcorepunk scene i druga koja funkcioniše kao deo hardcorepunk scene.
Kako glasi moja sXe priča? Da li sam ikada pio ili koristio neke droge? Odgovor je da. Kada si klinac koji još uvek ide u školu i gradi neki svoj identitet, i kada želiš da izgledaš pametnije i starije nego što zaista jesi, i kada želiš da glumiš neku facu nekako mu dođe normalno da prvo proba alkohol, a zatim i da počne da duva. I kada sam jednog dana shvatio da vodim poprilično prazan život u kojem traženje kombinacije za odvaljivanje zauzima bitnu stavku, rešio sam da sve to batalim i da svoju energiju, vreme, a i novac trošim na neke pametnije i mnogo kreativnije stvari. Tada sam postao sXe. Straight edge za mene nikada nije bilo pripadanje ekipi niti pokušavanje da se uklopiš sa nekim unapred usvojenim stavovima. Straight edge je za mene lična filozofija, koncept iskrenosti prema samome sebi. Da budeš ono što jesi i da radiš ono što želiš i što te čini srećnim. Koncept ne utapanja u bezličnu masu. Koncept po kojem ću stalno raditi prvo na unapređivanju samoga sebe, a onda i svoje okoline. Koncept preuzimanja odgovornosti. Koncept biti svestan onoga što se dešava oko tebe. Koncept borbe za bolji svet. If it's not punk, than it's not sXe. If it's not sXe, then it's not punk.
Kada postaneš kurva sistema i kada sate i sate provodiš na poslu koji uglavnom mrziš sa ljudima na kojima bi rado voleo da testiraš razne oblike mučenja, dobro je imati neki hobi koji će ti pomoći da se malo opustiš uz nešto što voliš. Sada, koliko je moguće opustiti se i uživati pešačeći recimo 103 km je, naravno, pitanje otvoreno za diskusiju No, bitno je da čovek u tome istrajava.
Kako je Dragec prvi put otišao na Planinarski maraton na Fruškoj gori možete pročitati ovde, prošle godine je prešao i ultra maraton od 103km. No, ove godine sam totalno podbacio sa pripremama, kojih gotovo da nije ni bilo, ali čudno je to, jedanput kada odeš na taj maraton on ti se nekako podvuče pod kožu, tako da se odlazak na ovogodišnji XXXII maraton, uopšte nije dovodio u pitanje.
Odavno je poznato, da tim koji pobeđuje ne treba menjati tako da je i za ovu godinu planirano da naš tim bude kao prošlogodišnji tj. Jela, Daca, Deja i ja, ali su na scenu stupile nečastive sile koje se na ovom svetu manifestuju u vidu gazde privatnika, tako da Daca i pored toga što je te slobodne dane najavila par meseci ranije, na kraju ih ipak nije mogla dobiti. Eto ti ga sad ... velika je gazdina ruka kada uzima, a mala kada daje. Prokleti da su. No, sa Dacom definitivno zarobljenom iza šaltera gde sa osmehom na licu mora glumiti ljubaznost, nas troje krenusmo u petak posle podne put Fruške gore. Koristeći Jelu kao svoj GPRS, uz jednu manju grešku, koju sam ja odmah predupredio, pauzicu u Irigu za slaju i turistički obilazak Iriškog venca, fino smo putovali. U domu Orlovac na Popovici, gde su ujedno i start i cilj, smo već kao domaći, imamo i svoju sobu. Domaćini Dragan i Steva su zaista fini ljudi, a Steva se eto posle ko zna koliko godina rešio da opet uzme učešće na maratonu i da krene sa nama.
Dok smo se u večernjim satima šetkali okolo primetio sam da mi se nešto ne uklapa u sliku sa prethodnih maratona. Sve mi je bilo nekako tiše, situacija na terasi centralnog doma mi je bila poprilično mirna i kod našeg doma je bilo poprilično mirno, u wc-ima nije toliko smrdelo... da li to znači da su se ljudi upristojili, da vode računa o potrebi drugih ljudi. Ne. Odgovor je da je ove godine došlo znatno manje ljudi. Tako da mi na kraju odlazimo na spavanje u pristojno vreme.
Jutro je pokazalio da će dan biti lep, ali i poprilično topao. Nas troje smo prepakivali rančeve, kako bi nosili što manje stvari, ali kako god okreneš, oni su opet bili poprilično teški. Kada krećeš na neku dužu stazu ipak moraš poneti nešto dugih rukava zbog noći koju ćeš provesti u šumi, baterijsku lampu, dovoljan broj čarapa, jer je najvažnije redovno ih menjati, gomilu tako nekih sitnica koje ti u određenom trenutku mogu punoooo pomoći, a kada si vegetarijanac to još znači da moraš nositi i hranu sa sobom jer ne možeš računati na taj zajednički obrok koji podrazumeva pasulj sa mesom.
I najzad krećemo, probijajući se kroz gomilu tek pristiglih ljudi koji su žurili da se na vreme prijave. Taj deo ulice na startu me je uvek podsećao na vašar, glasna muzika, ogromna gužva i štandovi svuda okolo. Na maratonu postoji desetak staza dužina od 3 do 103 km, ali prvih par kontrolnih tačaka je isto za sve staze, tako da si osuđen da se jedan deo krećeš u ogromnoj gužvi. Naš tim je naravno krenuo na 103 km. Da i ja. Bez obzira na to što bih bio ponosan na sebe, a nadam se da bi bila ponosna barem još jedna osoba, da to pređem još jedanput, bio sam svestan činjenice da nisam pripremljen i da trebam kao opciju računati i to da ću u jednom trenutku možda morati da napustim ekipu.
Za ultra maraton postoji vremenska granica do kada se mora doći do kontrolne tačke Letenka, koja se nalazi na nekih 50 km od starta, tako da se mora držati dobar tempo, bez previše usputnih zadržavanja. Atmosfera u našem timu je bila dobra, ali se videlo i da nam nešto smeta, jer smo dosta vremena provodili ćuteći u nekim svojim mislima. Razlog tome jesu bili meta uslovi, bilo je dosta toplo, vazduh je baš bio težak, velika prašina – sve su to činioci koji su vodili ka tome da nam organizmi brže gube tečnost i da staza bude teža.
Kako prolaziš kilometre, tako i telo polako počinje da odgovara na te napore. Prvo, počinju da ti bride mišići, zatim polako kreću bolovi u zglobovima, kostima. I non stop osećaš žeđ, ali vodu uzimaš u jako malim količinama, po par gutljaja. A ugrejana voda ti postaje bljutava. Znoj i trenje dovode i do različitih iritacija kože koja dovode do žuljeva na tabanima ili do ojeda između nogu.
Ja sam se dobro držao, ni jednog trenutka nisam zaostajao za ostalima, nisam psihički padao, tako da sam počeo da razmišljam i o tome da ću možda i uspeti da pređem celu stazu. Par kilometara pred Letenku dobijam prvi signal koji me počinje zabrinjavati, a to je bol u levom kolenu prilikom silazaka. Prošle godine se taj bol javio 20ak kilometara pred kraj, a ovo je bila tek polovina. Uz to sam imao i blagi ojed. Na svu sreću žuljeva nije bilo. Sva potencijalna mesta za žulj preventivno bi oblagao hanzaplastom.
No, uspešno stižemo na Letenku, otprilike u isto vreme kao i prošle godine, prijavljujemo se za ultra maraton, pravimo mali odmor, eto je već i noć i mi polako ponovo ulazimo u šumu, kako bi spičili tu kružnu putanju od 20km i ponovo se vratili na Letenku. Problem sa mojim ojedom je postajao sve veći i veći. Mazao sam par puta kremu, ona bi nakon što je prvo izazvala ogromno pečenje, privremeno ublaživala taj problem, ali se on stalno vraćao. Staza je polako počela da nam razvaljuje tela. Bol je postao konstantan, umor sustigao, nikome više nije ni do čega, hodali smo kao zombiji kroz noć, ali i dalje smo hodali bez zaustavljanja. Posle nekih 17km pravimo prvu malo dužu pauzu i to zahvaljujući aktivistima/tkinjama Crvenog krsta Ruma koji/e su bili mega ljubazni i pažljivi prema nama, dobili smo masaže, previjanja, prskanja sprejom koji hladi, jedno veliko hvala. Tokom preostalih tri kilometra do Letenke, razmatrao sam svoju situaciju koja je ovako stajala: imam ojed, koleno me dosta zeza, utrošio sam dosta snage, polako počinjem da zaostajem za ostalima, na svu sreću nemam ni jedan žulj, ali su mi stopala poprilično oblepljena. Da li nastaviti još tih 30 km po još jednom poprilično toplom danu ili odustati? Znao sam da bih ja to mogao da pređem, ali bi mi to totalno rasturilo organizam, a ja ipak trebam da funkcionišem u narednim danima. Nemam kome šta da dokazujem, i ovo je ogroman uspeh i još jedna pobeda. Rešio sam da ukoliko bude postojao neki autobus ujutru da ću odustati, ali ću konačnu odluku doneti kada budem odspavao tih sat vremena na Letenci i kada budem oprao dupe i zamenio gaće.
Došlo je vreme za odluku. Nekog organizovanog autobusa nije bilo, što je veliki propust organizatora, ali smo uočili taxi. Izgledalo je posve neverovatno, ali je tipa pozvao lik koji takođe nije mogao dalje. Dogovorio sam se sa njime, Deja koji je imao problem sa ramenom takođe rešava da napusti stazu, kao i Jela. Prešli smo 70 km. Samo je Steva odlučan da nastavi dalje. Ubacujemo stvari i krećemo. Taksimetar je na kraju otkucao 2000 dinara. Neka je. Doručkujemo i povlačmo se na spavanje. Bilo je oko 7 ujutru.
Spajamo nekoliko sati spavanja. Jela je pokazala fantastičnu sposobnost da se ne probudi na rasprave koje su se odvijale tik ispred naše sobe oko punjača, kao ni na potragu za gaćama koju je organizovala jedna žena.
Ustajemo. Na ono što je ostalo iza nas podsećaju nas bolovi, ali su utisci super. Sedimo na terasi doma, s pogledom na Novi Sad i uživamo. Dočekujemo ultra maratonce, među njima i Stevu. Drago nam je što je pregurao ceo maraton. Vreme polako prolazi i valja se kretati nazad ka Palanci.
Draganu je krivo što idemo. Ubeđuje nas da ostanemo još, super čovek. U Palanku stižemo u večernjim časovima. Klik – prebacujemo se na svakodnevnicu. Gomila potencijalnih problema se šunja okolo. Neka dođu, osećam se jačim i spremnim.
Prvo, moram reći da mi je drago zbog Mikija - najzad ima svoj grind bend, to mu je bila želja još pre par godina kada je lupao bubanj u Nabli. Sada, ja o grindu zaista nemam šta da kažem, jer stvarno nikada nisam slušao takve bendove i to malo što znam je uglavnom o onom ranom grindu, a danas se sve to razvilo u milion nekih podpravaca. Upravo i Bottox nisu onaj klasični udri dok još možeš grind, nego imate tu i gomilu metal rifova kao i nekih fanki deonica. No, što bi rekli englezi, ovakva muzika nije moja šoljica čaja, tako da zapravo i ne znam zašto uopšte i pišem išta o ovome, ali ajde drugari su mi. Ako vam nešto znači, članovi su svirali ili još uvek sviraju u gomili drugih hardcorepunk bendova. Vi ih proverite na myspace-u, pa ako vam se dopada podržite bend. A ceo album možete skinuti ovde
Hmm, u prvoj postavi ovog benda sam ja svirao bas, čak sam im i ime dao, tako da ću se truditi da budem objektivan što više mogu. Istina da u zadnje vreme ne pratim previše dešavanja na domaćoj sceni, ali sam poprilično ubeđen da sličnih bendova baš i nema, tj. da ovi momci ne prate trenutne trendove, što je sigurno plus. Sa druge strane, oni su i bend sa stavom. Zovite to anarhizam, situaionizam, ali su ipak bend sa određenim stavom. Što je, bez obzira da li se slažete sa time ili ne, ipak plus. Sada da se vratimo na muziku, Jatagan su poprilično krasterski orjentisani, ali ima tu i zaista dosta melodičnih linija, kao i upliva nekih drugih muzičkih pravaca, a sve je to u pojedinim pesmama i interesantno aranžmanski rešeno. Ceo materijal bi trebao da odiše i nekom mračnijom atmosferom, ali na žalost taj trenutak baš i nije uhvaćen, što bih ipak pripisao neiskustvu. Ovako je sve ispalo poprilično bučno. Ja bih imao zamerku i na dužinu materijala, mislim da bi sve imalo mnogo bolji efekat da je neka pesma manje. Sve u svemu, verujem da je Jatagan bend koji još uvek ima dosta prostora za razvijanje. http://www.myspace.com/jataganusrcu Album možete skinuti ovde: http://rapidshare.com/files/216918970/Jatagan_-_Doci_ce.rar
BERNAYS PROPAGANDA - Happiness Machines CD (Moonlee Records)
Dobro, ovo je novi Vaskov (FPO) bend. Ne očekujte nastavak trash sage, jer je ovo skroz drugačije i lično meni mnooooogo bolje. Ovakvu muziku mnogi nazivaju post punk, neki drugi pak indie, ja ću samo reći da je dobra. Pomešajte Fugazi i Gang of Four i možete otprilike steći sliku. Pank čistunci će opet reći da su se prodali i da je ovo komercijalno sranje, ali mogu im reći da greše. Bernaysi su se upravo vratili sa evropske turneje gde su svirali po squat-ovima, poprilično su politični (pročitajte samo booklet), na koncertima i dalje jako puno pričaju o stvarima koje su njima bitne, na štandu se pored merchandise uvek može naći i gomila letaka vezanih za anarhizam i veganizam, ne kurvaju se po medijima iako mogu, a sada što im na koncerte dolazi malo drugačija publika - pa zar i to nije jedna od ideja, da se poruka proširi dalje. No, da se vratim na samo izdanje. Album sadrži deset pesama u nešto malo više od pola sata svirke. Dobro isproducirano, plesni ritam i Tinin glas koji pleni. I super mi je što peva na makedonskom. Jedina zamerka mi je da posle par pesama postaju mi malo monotoni, jer mi je sve nekako na istu foru, ali verujem da će to u budućnosti prevazić, ipak im je ovo tek prvi album. Još jedna stvar je interesantna kod ovog benda je i ta da članovi padaju u tri generacije, 20e, 30e i 40e. Verujem da ćemo još puno toga čuti od njih. Ja samo mogu reći: napred. MYSPACE
Nemanja, urednik fanzina Last Breath me ja zamolio da uklonim ovaj intervju na određeno vreme, pošto novi broj Last Breath-a u kojem će biti ovaj intervju treba ugledati svetlost ovih dana. Kako sam uvek podržavao štampane fanzine izlazim mu u susret, a ovaj intervju će opet ovde biti za mesec-dva dana.
Zdravo, ja sam Dragec Vragec i možda me se sećate po OOPS! fanzinu, Nabla bendu, Kad bi... festivalu i gomili kolumni koje sam tokom svih ovih godina pisao za razne fanzine i blogove. U zadnje vreme su mi mnogi rekli kako bi bilo super kada bih opet radio fanzin, tako da za početak evo ovog bloga, čisto da ispipam situaciju, pa ako ovo zaživi onda ću prebaciti sve na neki sajt.
